Dobro jutro, komšija!

Jutros u Maxiju procenim kasu na kojoj ima najmanje ljudi sa najmanje punim korpama i stanem u red. No, ne lezi vraže, što bi rekao narod, žena ispred mene ima u ruci 300 dinara, ali je entuzijastično ponela na kasu robe za 520. Sad bi da se liši nečega, ali ne zna baš čega, a ne zna ni koliko šta košta… kasirka joj strpljivo nabraja cene svakog od artikala, sugeriše šta bi mogla da odbaci, ali žena je neodlučna… red se produžava, žena konačno odlučuje da vrati jedan od proizvoda. Račun je sada 480 dinara i ona spremno pruža svojih 300 da plati. Kasirka joj jednako ljubazno objašnjava da nema dovoljno novca, te da mora još nešto da vrati. Opet ide nabrajanje cena, opet se vraća jedan artikal… račun je 328 dinara. Još jedan ciklus nabrajanja i vraćanja, račun je 288, žena plaća i odlazi. Posle te prilično mučne (sa socijalnog stanovišta i s obzirom na to da se na kasi formirao poduži red mušterija koje gunđaju jer im je vruće i žure), dolazim na red. Kasirka mi ljubazno, kao da je sad stigla sa odmora, kaže „Dobar dan!“.

I ovo nije prvi i jedini slučaj ljubaznosti zaposlenih u Maxiju. Svaki put kad dođem na kasu, bilo u velikom objektu, bilo u Mini Maxiju (ex Pekabeta, gde još dobijem atribut „Dobar dan, komšinice!“, mada u neke ulazim po prvi put u životu), bilo na odeljku za meso, gde se mesar izvinjava nama koji čekamo objašnjavajući da sam radi, bilo kad treba da mi izmere voće i povrće, bilo sama, bilo sa bebećim kolicima, kada uvek neko od zaposlenih dotrči da pomeri onu vrtešku na ulazu da bi kolica mogla da prođu, bilo na kasi kada mi kasirka pakuje stvari u kesu…

Ne znam kako je izgledala obuka za zaposlene, i ko im je usadio ovoliku poslovnu ljubaznost, ali, kao potrošač, veoma sam zadovoljna. I nadam se da će ovaj primer biti inspiracija i za druge maloprodaje.