Da je Kafka znao za touch screen…

Naša država svakoj državljanki Srbije, koja ima zdravstevnu knjižicu, daje tzv. „Roditeljski dodatak“ za prvo dete – 26.000 dinara. Trunčica, kada znate koliko košta opremanje bebe, ali opet, svaki novac je dobrodošao kada imate bebu, i, kako naš narod kaže, a Vuk zapisao, poklonu se u zube ne gleda. Tako sam se juče obrela u Poštanskoj štedionici, jer država isključivo preko njih uplaćuje ovaj novac, od čega 50 dinara odlazi Poštanskoj štedionici za ovu „uslugu“.

Poštanska štedionica, ona ogromna zgrada u 27.marta, opremila se savremenim sistemom za izdavanje broje za šaltere – sve više institucija ima to, na primer, to sam videla u Agenciji za privredne registre, u opštini Novi Beograd – s tim što je u ove dve ustanove radnik obezbeđenja asistirao pri uzimanju broja. A broj se uzima tako što pritisnete taster, izađe ceduljica sa brojem, i onda čekate da se taj broj pojavi na nekom od šaltera (ili odete da prošetate ako vidite da ima još 30 brojeva ispred Vašeg broja).

U Poštanskoj štedionici, pak, radnici obezbeđenja (njih trojica) sede u portirnici. A pored aparata za brojeve stoji jedna Romkinja, očigledno nepismena i užasnuta procedurom kroz koju Vas aparat tera da prođete da biste dobili svoj broj. Nudim joj pomoć:

„Izaberite jezik“, kaže aparat i nudi jedan jedini taster – srpski. „Dobro“, pomislim, „neću da sitničarim i da se pitam čemu uopšte ovaj korak“, pritisnem „srpski“, a aparat mi ponudi osam vrsti usluga: računi, kartice, krediti… ne sećam se svih, jer morate brzo da čitate i da odaberete u roku od sekund, inače se aparat vraća na početni korak (srpski).

Pitam ženu zbog čega je doša. „Da zamenim karticu.“, kaže. Krećem od početka, biram srpski, potom prelećem preko ponuđenih usluga, grozničavo čitajući pronalazim „kartice“. Otvara se novi meni, koji pita šta želim da uradim sa karticom. Opet ne stižem da pronađem „zamena“, pa ceo postupak krećem od početka: srpski – kartice – zamena – pritisnem, a aparat ponudi: „Visa, Maestro, Master, American, Post Card“. Uf….

„Koju karticu imate?“, pitam. „Ovu“, kaže ona, pokazujući karticu na kojo piše „Poštanska štedionica“. Intuitivno zaključujem da to mora biti „post card“, ponovo tipkam od početka (srpski – kartice – zamena – post card) i konačno dobijam broj!

Žena zahvalno odlazi u pravcu šaltera, da sačeka da se njen broj pojavi na nekom od displeja, a ja ostadoh da se nadam da sam je poslala na pravi šalter.

Zašto pišem ovaj post? Jer svaki put kad vidim na šta se rasipa novac državnih firmi poželim da odem da živim na drvetu i jedem travu, i nikada ne platim porez ni za šta! Jer me nervira i pogađa nadobudnost državne firme da postavi tako neprijateljski interfejs u zemlji u kojoj je više od 60% stanovništva funkcionalno nepismeno. Jer sam zgrožena onom trojicom koji čuvaju radijator u portirnici, dok neki korisnik mora da zavisi od nečije dobre volje.

Verovatno ovo moje pisanije neće ništa promeniti. Ali manje se nerviram kad ovo podelim sa Vama.